Lov na divlje guske takođe spada u jedan od interesantnijih vrsta lova jer se kao i lov na divlje patke obavlja u zimskiom periodu i zimskim uslovima što kod lovaca pogotovo onih starsnih koji vole malo specifične uslove za lov izaziva pravo zadovoljstvo.

Divlja guska se razlikuje od divlje patke po tome što je guska dosta krupnija od patke razlikuje se i po mestu staništa, načinu života i ishrane, građi tela, funkciji nogu i kljuna i po načinu ishrane. Divlje guske su za razliku od pataka isključivi biljojedi. Životni prostor su im močvarne sredine, velike bare s travom, šašom i trskom. Od marta do aprila, jednom godišnje, snese 6-10 jaja na kojima ženka leži 28-29 dana. O mladima se brinu oba roditelja. Zbog velikog raspona krila koje im omogućava bolje letenje divlje guske znaju da naprave seobe i po nekoliko hiljada kilometara. Velika specifičnost ove vrste divljači koja je vredna pomene je ta da njihova jata u svojim maratonskim letovima prilikom seoba ni za metar ne pomere svoju ustaljenu maršut. Kada vrše seobe raspoređuju se u obliku slova V a razlog je taj što struja vazduha koji pojedina divlja guska napravi krilima dok leti podiže uvis gusku koja sledi i na taj način jato uštedi veliku količinu energije koja im je potrebna za tako daleke seobe.

Lov na divlje guske počinje u hladne dane a to je najbolje činiti dočekom iz zasede, u blizini mjesta gde guske padaju u vodu ili gde dolaze da se hrane, a najčešće su to polja zasejana pšenicom, ječmom, mladim žitom. Lovac mora utvrditi pravac kretanja jata pri odlasku na pašu i povratku na vodu, kako bi mjesto dočeka bilo tamo gdje jato ima najniži let. Zaklon može da bude rov, ili priručna koliba bez krova. Lovac i mesto odakle čeka guske moraju biti dobro kamuflirani jer će divlja guska sa velike daljine uočiti bilo šta sumnjivo i to mesto će obilaziti u širokom luku . Najbolje je vršiti doček uveče kada se divlje guske vraćaju sa paše na noćenje u bare ili uvaline.

Osim dočeka na preletu, divlje guske možemo loviti i prikradanjem što je dosta zanimljivije ali i teže. Hladnoća, magla i vetar su tada najveći saveznici lovaca. Tada se guske spuštaju nisko pa ih je lakše loviti pretraživanjem. Lovci tada prave krugove po polju, obično se lagano kreću niz kanale ili velike njive sa kukuruzom, i veoma često imaju šanse za pucanje, jer guske koje lete po magli čuju se nadaleko. Guske se u močvarnim predelima mogu loviti i iz čamca koji se po mećavi ili magli pusti da klizi niz obalu.

Divlje guske su krupne i snažne o čemu treba misliti prilikom izbora sačme za lov. Najmanji dopušteni promer sačme za lov na divlje guske je 3,0-4,5 mm a najveća dopuštena daljina gađanja je 50m. Pravi izbor su meci sa sačmom šesticom (4 mm) i punjenja od 36 do 40 g.

Sa završetkom glavne lovne sezone većina lovaca se odluči za uživanje i sabiranje lovačkih utisaka i događaja koji su iza njih. Međutim za određeni broj lovaca koji žele da se uhvate u koštac sa zimom, ledom, snegom pravi užitak je lov na divlje patke. To su pravi ljubitelji zimskog lova i za njih dolazak hladnih dana automatski znači i dolazak različitih jata raznih vrsta plovki.

Progonjeni velikom hladnoćom iz raznih krajeva Istočne Evrope i Azije kod nas doleću velika jata plovki tražeći pogodnu vodenu površinu za prezimljavanje. Što su vremenski uslovi za plovke lošiji to su za lov sve bolji jer po mećavi, magli, jakom vetru patke lete sve niže i tako postaju veoma lak plen za iskusne lovce. Sve vrste plovki u to vreme traže kako bi preživele pliću vodu bez leda radi lova ili poljoprivredene parcele na kojima se nalazi ostatak neke poljoprivredene letine. Lovcima je veoma bitno da poznaju takva mesta jer to im garantuje polovinu dobrog ulova.

Kada nastupe ledeni dani i kada se površina vode pokrije ledom najbolje je loviti na divlje patke dočekom i to najbolje predveče kada dolaze radi hrane. Kao i kod ostalih vrsta lova osmatranje, obilazak i dobro poznavanje terena je jedan od glavnih preduslova kako bi lov bio uspešan. Zaseda se bira tako da u odnosu na pravac odkle patke doleću vidljivost bude najbolja t.j da iza patke koja doleće bude što svetlija pozadina neba. U samom lovu je najbitnije ne žuriti sa pucanjem, treba patke pustiti da se skroz približe a najbolja varijanta je da se puste da oblete dva kruga pre nego što će se zapucati na njih. Nestrpljivo pucanje dok patka nije u efikasnom dometu je česta greška lovaca početnika ali i iskusnijih lovaca koji požure sa pucanjem ili su isuviše sigurni u svoju preciznost. Treba znati da je za lov na divlje patke najmanji dozvoljeni promer sačme od 3,0-4,0mm a najveća dozvoljena daljina gađanja je 40m.

Kako se na lov na divlje patke ide u hladnim uslovima odeća lovca mora biti topla i udobna kako ne bi sputavala pokrete tela. Najbolje je koristiti višeslojnu odeću. Ako se lovi po snegu poželjno je obući beli ogrtač koji će biti dobra kamuflaža a poželjno je i pušku obmotati belom gazom ostavivši slobodne pokretne delove mehanizma. U lovu na divlje patke čekanjem često se desi da na nišan lovcu izađe i poneka zalutala lisica koja izgladnela traga obalom bara ili jezera za hranom tako da u ovakvom načinu lova lovac mora biti spreman i na ovakve situacije.

Lov na srndaće kod svakog lovca izaziva jedno posebno zadovoljstvo i svaki lovac svoju lovačku karijeru ne smatra potpuno ispunjenu ako nije ustrelio barem jednog srndaća. Srndać se obično lovi čekanjem na livadama na koji pred veče ili rano ujutru dolazi na pašu, ali pored takvog načina postoji još i lov šunjanjem ( vrebanjem ) i lov vabljenjem.

Lov šunjanjem

Lov srndaća šunjanjem ( vrebanjem ) zahteva posebnu proceduru kod koje je veoma važno poznavati biološke poterbe ove životinje kao i njihov način života i navike. Veoma je bitno da lovac jedan duži period promatra srndaća kako bi lov bio uspešan. Takođe lovac mora poznavati i vrednost svakog srndaća kao i njegova starost a takođe veoma je bitno prepoznati slabog ili bolesnog srndaća.

Lov šunjanjem ( vrebanjem ) je individualan način lova koji ima za cilj zavarati jednu od najopreznijih životinja. Mladi srndać, ne samo da dobro čuje i razlikuje mirise, već je sposoban uočiti i najmanji pokret na velikoj udaljenosti. Veoma bitna stvar kod ovakvog načina lova je da lovac tiho prelazi i lagano se kreće šumskim stazama i lovačkim puteljcima. Neophodno je da lovac poseduje dvogled sa kojim će osmatrati okolinu uz često zastajkivanje i kamufliranje bilo delovima šumskog rastinja ili samim šumskim rastinjem. Uvek mora tražiti pogodne delove šume koji gledaju na livade, pašnjake . Takođe veoma je bitno da se lovac uvek kreće uz vetar i da koristi konfiguraciju terena i sitno rastinje kao zaklon tako da bude totalno neprimetan. Na svako reagovanje srndaća lovac mora nekoliko trenutaka ostati nepomičan kako bi se srndać ponovo opustio i kako bi lov bio uspešan. Lovac ne sme nastaviti sa šunjanjem za srndaćem koji je naglo podigao glavu ili koji je naglo spustio glavu u položaj za pašu jer to je lukavost mladog srndaća koji će se praviti da pase i krišom ispod oka pratiće lovca i kada proceni da je pravi momenat hitro će skočiti i pobeći od lovca. Preporučljivo je da lovac bude obučen u maskirnu uniformu koja će se lako stapati sa okolinom. Ne preporučuju se nepromočive jakne jer su prilikom provlačenja kroz granje i šiblje veoma bučne što je dovoljno da lovac bude primećen.

Što se obuće tiče najbolje je da ona bude od mekane gumene potplate kako bi lovac mogao osetiti konfiguraciju terena i hodao što tiše. Odstrel odabranog srndaća se vrši sa umerene udaljenosti t.j najviše 150 m.

Lov vabljenjem

Lov srndaća ovakvim načinom se primenjuje isključivo u vreme parenja srndaća. Na našim prostorima priroda je lovcima podarila odprilike oko mesec dana ovakvog lova kada je vreme parenja srndaća. Za lov vabljenjem je veoma bitno dobro poznavanje terena što iziskuje prethodno promatranje kao i obilaženje terena uz obavezno pronalaženje pravih mesta za vabljenje srndaća. Obično se, ukoliko se zna da se na određenom području nalazi divljač koja se namerava odstreliti (srndaći su obično verni svom staništu i retko migriraju osim u zadnjoj polovini parenja u potrazi za novim ženkama ), pripremaju dva mesta za vabljenje u tom terenu. Dva mesta je veoma bitno odabrati iz razloga što kod lova vabljenjem treba dobro obratiti pažnju na smer duvanja vetra jer uvek bi trebalo pronaći zgodno mesto gde vetar duva iz pravca odakle očekujemo divljač. Stariji srndaći su veoma iskusni i oni mogu osetiti mirisom koji nanese vetar prisustvo čoveka i zato je veoma bitno da izaberemo mesto odakle vetar duva od pravca srndaća ka lovcu kako vabljenej ne bi bilo uzaludno. Najbolje vreme za vabljenje je od rane zore pa do 9 sati pre podne kao i od 18 sati do večeri . Međutim ovo preporučeno vreme se zasniva na nekim procenama iz iskustav lovaca i može u nekim slučajevima biti totalno drugačije što ovakav način lova i čini nepredvidivim i dodatno zanimljivim. Što se uslova vremena za vabljenje tiče najbolje je da to bude sunčan dan bez vetra jer vetar ili kiša mogu svojim tonovima odvući pažnju zvuka vabilice i lov neće biti uspešan. Za vabljenje srndaća koriste se razne vrste vabilica koje mogu biti od različitih materijala ali glavni zadatak vabilice je da proizvodi zvukove koji će privući srndaća. U zavisnosti od materijala i proizvođača vabilice mogu proizvoditi zvuk dozivanja srne ili laneta a često iskusni i prekaljeni lovci uz zvuk lista ili trave mogu inprovizovati ovakve zvukove . Veoma bitno je pomenuti da se vabljenje mora vežbati ali ne na trenu već kod kuće jer samo onaj lovac koji dobro poznaje svoj instrument može da se nada dobrom ulovu. Što se tiče načina vabljenja kod srndaća razlikujemo tri različita perioda i to su : početak parenja, vrhunac parenja i završni deo parenja.

U početku parenja najbolje rezultate daje imitirani zvuk mlade ili stare srne jer su srndaći tada u potrazi za svojim izabranicama. Zvuk vabljenja se sastoji od 3 do 5 tonova iste frekvencije srednje dužine sa pauzom između svakog tona 2 do 4 sekunde.

U vrhuncu parenja srndać je već uz svoju izabranicu srnu i ne odvaja se od nje tako da je vabljenjem bitno privući srnu koja će za sobom povesti i srndaća. To se najbolje postiže ako lovac imitira zvuk laneta ili zvuk laneta u opasnosti. I treba znati da je zvuk laneta dosta viši po tonu od zvuka srne.

Na kraju parenja odziv srndaća na vabilicu je nešto slabiji jer su srndaći prilično umorni od parenja i rezultat se najbolje postiže ako se imitira najpre zvuk prisustva srne a ako taj zvuk ne da rezultata onda se imitira zvuk gonjene srne od strane srndaća kako bi se teritorijalni srndać isprovocirao i kako bi se napravio ljubomornim i samim tim postao meta za lov.

Lov na fazane je poseban izazov za svakog lovca. Iziskuje veliku preciznost kod svakog lovca i samo oni najveštiji strelci se mogu pohvaliti dobrim ulovom. Fazani se uglavnom love na tri načina : pretraživanjem uz pomoć psa, pogonom i prigonom. Sva tri načina zahtevaju veoma ozbiljnu organizaciju i disciplinu u toku lova radi bezbednosti lovaca . Način lova pretraživanjem uz pomoć psa može biti pojedinačni ili grupni dok su ostala dva načina lova isključivo grupna i to iziskuje dodatne mere opreza jer je učešćem više lovaca u grupi i opasnost za ugrožavanje njihove bezbednosti veća.

Lov pretraživanjem uz pomoć psa

Ovaj način lova se može izvoditi pojedinačno ili u grupi gde se za pretraživanje koristi jedan pas a u grupi ide više lovaca. Za ovakvu vrstu lova najbolje je koristiti psa ptičara pogotovo na terenu gde se može pratiti njegov rad i markiranje. Najbitnije za psa je da bude dobro dresiran kako ne bi otišao predaleko od lovaca. Takođe prilikom ovakvog načina lova treba dobro poznavati karakteristike same divljači a što se fazana tiče može se slobodno reći da se on pravilno drži svojih navika. Ako se u lov ide u ranim jutarnjim satima ( mada je bolje ići kasnije kada se rosa osuši ) fazana treba tražiti na livadama , pašnjacima i strništima gde odlazi na jutarnje hranjenje. U mesecima lova fazani se zadržavaju na ivicama polja, uz dobro obrasle kanale i u blizini šuma jer ga uzbune glasovi lovaca i lovačkih pasa. Kako dan odmiče i fazani se tako povlače sve dublje u skrovitije predele kako bi pronašli zaklon. Međutim često se desi da u tim lovnim mesecima fazani promene svoje navike i izlaze kasnije na hranjenje kako bi izbegli opasnost. Pas kad otkrije fazana zauzme specifičan stav kojim daje lovcima do znanja da je otkrio lovinu, uzlet fazana je bučan i on se naglo podiže. Mladi i manje iskusni lovci često pucaju u fazana dok je u uzletu i tako često promašuju ili ga pogađaju u rep dok iskusniji lovci čekaju da poleti vodoravno. U šumi se na fazana puca bez čekanja i onako kako nam se u trenutku učini najpovoljnije bez oklevanja kod visokog drveća u šumi hitac se mora opaliti pre nego li se fazan dokopa krošnje visokog drveća.

Lov pogonom

Kod ovakvog načina lovci mogu sami podizati i odstreljivati fazane mada se najčešće ovo radi u grupi gde se lovci podele na pogoniče koji podižu divljač. Oni koji podižu divljač se kreću dogovorenom maršutom u lovištu održavajući liniju kretanja i međusobni razmak. Dobro je da se između njih nalazi jedan iskusniji lovac koji će voditi računa o držanju linije i rastojanju. Razmak između lovaca koji odstreljuju bi trebao biti 40 do 50 metara. Na razmak između lovaca najviše utiče predeo na kom se lovi kao i vidljivost . Lovci koji podižu divljač bi trebalo da nekim štapovima udaraju po šipražju i obraslinama ali oprezno kako ne bi ometali i dekocentrisali lovce koji odstreljuju. Ovakav način lova je efikasniji u preglednijim predelima gde lovac ima prilično vremena da se namesti pre hitca.

Lov prigonom

Princip ovakvog načina je sličan kao i kod prethodnog samo se razlikuje u tome što su lovci koji su spremni za odstrel postavljeni na čeke i divljač se diže prema njima. Prigon se može obavljati u jednoj liniji ali je efikasniji kada se vrši u glavnoj liniji i sa dva bočn akrila. Takođe i ovde treba obavezno voditi računa o rastojanju i pravcu kretanja lovaca. I kod ovog načina lova najbolje je loviti psima rase ptičara koji su dobro dresirani. Ako psi nisu dobro dresirani onda je najbolje da se drže na povodcima kako bi lov bio uspešniji. Bez dobro obučenih pasa kod ovakvog načina lova često se desi da ranjeni fazan uspe na nogama da pobegne i zavuče se u neko šipražje gde postane nedostupan za dalji lov. Fazani spadaju u veoma veštu divljač i umeju dosta dobro da izbegavaju načine lova pogonom i prigonom pa zato uvek kada lovimo ovim načinima treba ići uz vetar i dobro držati rastojanje .